Fruška gora-pešačenje

Koliko puta čovek kaže sebi „Ovog vikenda idem da pešačim“ i  ne ode, jer naravno uvek postoji neko besmisleno opravdanje. Pešačenje predstavlja odličan recept za skidanje kilograma, bolji rad kardiovaskularnog sistema ali i kontakt sa prirodom koji u nama budi snažan osećaj pripadnosti ovoj planeti koju ljudska ruka uništava svakim danom.

Pa eto, imamo Frušku goru koju mahom posećujemo kada je Fruškogorski maraton ili  1. maj. Neću ovde pisati o njenom geografskom položaju, obliku ili najvišem vrhu (sve to već znateJ), već ću podeliti iskustvo sa jedne rute.

StariLedinci – Zmajevac – Vrdnička kula – Popovica

Ova ruta iznosi oko 20 km i preporučio bih je svima jer ne zahteva previše napora. Autobusom se može doći do Starih Ledinaca (autobus br. 76) i odatle kreće pešačka ruta.

Sam početak rute predstavlja mali napor dok se ne dođe do glavnog puta, jer se na ovom delu praktično penjete na Frušku goru. Ukoliko vam se desi da ste se nakon prvih pređenih kilomatara pokajali što ste uopšte krenuli na pešačenje, okrenite se unazad i imaćete prelep pogled na Novi Sad, a tada ćete shvatiti da ipak radite pravu stvar za sebe.

Nakog toga, sledi lagana šetnja glavnim putem koji preseca Frušku goru do izletišta Zmajevac (na ovom delu puta se nalazi i spomen obeležje Ivanu Stamboliću). Na izletištu možete napraviti prvu dužu pauzu na nekoj od klupa i uživati u divnom pogledu na Vrdničku kulu, do koje se dolazi spuštanjem glavnim putem u dužini oko 1,5 km a potom i blagim penjanjem kroz šumu.

Vrdničku kulu svakako treba posetiti, jer ovo zdanje potiče iz 13. veka (mada je dosta urušena što samo dokazuje brigu nadležnih), a u neposrednoj blizini se nalazi i „Etno selo Vrdnička kula“ koje je novijeg datuma i  deluje zaista primamljivo za odmor.  

Ruta se nastavlja do banje Vrdnik i nazad do Kraljeve stolice. Ovaj deo rute je možda najteži jer se opet penjete i staza je dosta uža. Kada stignete do ovog mesta takođe možete napraviti kraću pauzu, sama lokacija poseduje mnogo klupa za odmor.

I za kraj, sledi spuštanje do Popovice stazom koja je možda i najprometnija na Fruškoj gori. Staza je dosta dobro uređena i omogućava laganu šetnju do krajnjeg odredišta. Kada stignete do Popovice, autobuskom linijom  broj 74. možete doći do Novog Sada i tu se pešačenje završava.

Vrnjačka banja

Leto, kako to lepo zvuči. Odmah pomislim na vreo pesak, hladno pivo koje ispijam u plićaku bistrog mora i devojke u toplesima koje se sunčaju kako bi dokazale svojima kod kuće da nisu samo izlazile uveče. Naročito u letnjim mesecima, kada se temperatura pod uticajem globalnog zagrevanja ne spušta noću ispod 25 stepeni, pa prosto čoveku dođe da uroni u kadu i ne izlaze iz nje celi dan.

Srbija nema izlaz na more. Šta sad, imamo to što imamo, a to su naše banje, jezera i planine. Ni Švajcarska nema more, ni Mađarska nema more, a opet imaju lep priliv deviza od turizma. Češku neću ni da spominjem. Kod nas se tek pre nekoliko godina počelo sa ozbiljnijim ulaganjem u turizam, obzirom da se i kod nas ima šta lepog videti, a za malo para. Jer nemamo more.

Još pre nego sam rođen, moj deda je posedovao vikendicu u Vrnjačkoj banji. Tako da otkad znam za sebe, znam i za banju. Zajedno sa njom sam preživeo sve promene koje su se dešavale, pratio njen razvoj i oblikovanje u ono što je danas.  

Mali most